Zasto nas nema?

Nikako ne mogu da se pomirim sa jednom cinjenicom vezanom za "Bagru". Ne verujem da postoji iko ko se nasih navijackih prica ne seca sa osmehom i nekom makar minimalnom setom zbog toga sto se toga samo seca. A opet, vec godinu dana ne mozemo da se skupimo i navijamo kao nekad. Zasto?

Sta se to dogodilo u medjuvremenu? Odrasli smo i postalo nam je glupo? Pa setimo se Picija, Zika, Sicmana, Lujica, Dzopija i ostalih kojima godine ni za jednu tekmu nisu predstavljale problem. Setimo se svih onih koji su izostajali sa predavanja, placali vozne karte i sutradan se vracali samo da bi osetili na tih sat i cetrdeset pet minuta ono sto je svaki deo ove grupe osecao, tu veliku moc malog mesta i malog kluba u kolu sa velikanima iz prestonice i drugih delova Srbije. Niko nikada nije bio obavezan da dodje i navija, ali posle svega zaista boli nemogucnost ponovnog organizovanja, a jos vise to sto nekog velikog uzroka za to nema, izuzev letargicnosti u kojoj se nalazimo, ispijanja kafa u Bozovicu i Soniju, pracenja tiketa i igranja igrica, sa izuzetkom onih koji zaista nisu u mogucnosti jer su daleko, ili onih koji moraju da rade, ali od 100 ljudi koji su nekada navijali barem 40 u trenutku utakmice fakticki ne radi nista. A samo 20 i kusur ljudi je jednom prilikom odrzalo cas navijanja u Cacku, ali kako stvari stoje, to ce na duzi vremenski period ostati u perfektu. 

Prateci navijacku scenu u Srbiji ( mada mi nikada nismo niti cemo biti huligani), vidimo "velike" navijacke grupe iz velikih gradova kako sa 15 clanova navijaju. To nam ne dozvoljava da ova nasa grupa nestane, i nikada nece nestati, ali nestala je euforija, nestao je onaj fenomenalni osecaj da ima jos malo do utakmice, nestalo je sve sto smo vise od godinu dana gradili. 

U subotu je utakmica sa Napretkom iz Krusevca, najvaznija i moguce i presudna u borbi za prvu ligu. Pokusacemo da se skupimo. Verovatno nam ponovo nece uspeti. Ali jednom hoce, i onda moramo biti jos jaci, moramo pobediti letargicnost. Do tada,

Ima jedan klub <3! 

Balada o Bagri - prvi deo -

Bilo je to sasvim obično, normalno veče u Kosjeriću. Povremeni prolaznici su žurili kući prateći strogo svoj uobičajeni dnevni protokol. Kladioničari su sedeli u kladionicama u kojima uvek sede, u istim stolicama, prateći svoje tikete kao i hiljadu večeri pre toga. Gejmeri su sedeli u igraonici i pikali WoW. Nešo Čaruga je šetao ulicom.

Pa ipak, u vazduhu se osećalo nešto što nikad pre nije bilo prisutno. Osećalo se da ustaju oni kojima je dosadila učmalost. Koji se ne plaše da urade nešto novo. Koji su odlučili da ne gledaju "Dan mrmota" u svom gradu.

Iz pravca poligona začula se pesma. Najpre tiha, a zatim glasnija, i snažnija. Sve više glasova priključivalo se ovoj ponoćnoj oluji, koja se kotrljala preko reke i dalje uz glavnu ulicu, dajući tek nagoveštaj onoga što će ubrzo doći i osvojiti srca mnogih.

Na raskrsnici kod hotela jedan za drugim pojavljivali su se junaci ove priče. Svi kao jedan, neraskidivo povezani ljubavlju prema svom gradu i svom klubu. "ZA NJEGA BORIM SE, ZA NJEGA DAJEM SVE, CRNOKOSA ALEE" orilo se iz preko 50 grla.

Prolaznici su zastali u čudu. Kladioničari odložili svoje tikete. Gejmeri napustili svoje računare. Nešo Čaruga je i dalje šetao.

Od mosta na Skrapežu, pored Sonija pa uzbrdo ka Hali "Sreska Bašta", koja će ubrzo postati predmet priča i novinskih članaka u celoj košarkaškoj Srbiji, kretala se ova avangardna kosjerska ekipa, pevajući sve glasnije i nemilosrdno budeći meštane grada. Svetla na prozorima su se palila lančano, a radoznale glave izvirivale da vide šta se dogadja. Neki su sa iskrenim osmehom pratili kosjersku omladinu na njenom velikom pohodu, a bilo je tu i onih koji su se odmah dohvatili telefona, spremni da na prvi znak uzbune okrenu magični broj - 92.

Iako te večeri nije bilo nikakve utakmice, hala u Kosjeriću je grmela. Za sreću. Za dobar početak. Za ono što predstoji.

Bagra je konačno stigla!

jutarnja.

Probudi me sunce,

i nebo boje lila,

da podjem putem znanim,

na ljutu kod Cercila. 

A drug mi otud ide,

pesmu novu peva,

na jos po jednu zove,

kod kuvara Steva.

Vec mi noga klecnu,

uz rakiju prostu,

ja sam trecu dun'o,

u krcmi na mostu.

Teske su mi noge,
glava ne zna gde je,
dok otresam lozu
u krcmi kraj Seje.

Kod Dolasa pijan,

spavam vec tri sata,

ispred mene Valjevac,

i tri blizanca brata.

Nepodnosljiva koncentracija padanja

Ceo sam se decembar spremao da u januaru zakucam kladzu. Toliki optimizam je pucao iz mene kao da mi je onaj Juveov Modji kum pa da znam sve rezultate unapred. Znate onaj osecaj kad je ceo Australian Open pred tobom, plus ono premijerligasko ludilo oko Nove Godine, pa jos Svetsko prvenstvo u Rukometu, ma milione cemo da uzmemo, bre. Ja isplanirao i kako pare da utrosim, video sebe kako ladim jaja na Maldivima dok je u Kosjeri minus 20.

Evo, sad je 25. januar, a u dzepu pauk. I juce je bio pauk. I prekjuce je bio pauk. Imam 25 paukova. Pa jebote ja najsocijalniji tiket na svetu ne mogu da prodjem. A cela crna serija krenula je sa ovim tiketom:

                     

Da je ovo uletelo, velika je verovatnoca da bi na Maldivima bila Smajovka umesto mene, al vala jelo bi se i pilo sve do februara. Ali jebe se Bakeru. A i Deronu Vilijamsu. 

Na danasnjim padovima mogu pre svega da zahvalim Belim Tigrovima iz Rusije, nizerazrednoj hokejaskoj ekipi koja je pobedila 5:0 a trebalo mi je 6. Mogu da zahvalim i izvesnoj teniserki Byrchovoj, kao i Kemba Walkeru. Takodje, Mekejlebu i Andersenu veliko hvala na fantasticnoj prvoj cetvrtini koju su prikazali. Vise ne mogu nikome jer nisam imao para, ali vrlo verovatno da bih se zahvalio Bjelici za blistavu partiju protiv Barselone. 

Zaista je neverovatna koncentracija neverovatnog padanja u ovom januaru. Ali uvek je tu sutra. 

Cenzura!

Iskreno, ja nisam neki preveliki ljubitelj nocnog provoda, sto bi rekli, izlazaka u "grad", pogotovo kada si limitiran na 2-3 lokala, always the same faces fazon i katastrofalni odabir muzike samoproklamovanih DJ-eva, ili cak opijenih "you-tube" pustaca. Pun mi je vise kurac uzbuna, lepota balkanskih, jedne plavuse i slicnih pesama koje sam od nove godine cuo vise puta neko svoju majku. Iz ove konstatacije logicno sledi da mene i ne pogadja previse ova cenzura, ogranicavanje rada lokala na do 01 cas posle ponoci.

Ipak, ne moze a da me ne pogadja pitanje sta je to sto je opstinska uprava postigla ovim potezom. Pre svega, oduzela je mogucnost vlasnicima lokala (nasim ljudima) da zarade, oduzela je ljude sa strane, jer nema svrhe dolaziti zbog tako kratkog radnog vremena (a samim tim i mogucnost da se "navata" nesto inostrano), oduzela je 3-4 bonus sata jedinog provoda tokom sedmice.

Ono sto meni, a verujem i mnogima, najvise smeta u celoj ovoj prici, je cinjenica da nama mladima nista nije ponudjeno zauzvrat. Bioskop? Ne. Pozoriste? Ne. Koncerti? Ne. Bilo kakvo desavanje koje bi iole privuklo mlade? Ne. 

Niko na ovom svetu ne moze da me ubedi da su ovakve stvari neizvodljive. Sa mizernim finansijskim mogucnostima u prethodnih godinu dana kao grupa mladih, sa zeljom da obogatimo kulturni sadrzaj u ovom mestu uspevali smo da napravimo mnogo toga. To mora i moze da bude putokaz vlastima da, ako je cilj zadrzati te ljude ovde, treba uciniti nesto i po tom pitanju, a ne oduzeti im i ono jedino sto su imali do sada.

Laura srce!

Vec dugo pratim tenis. Delom zbog kladionice (misljenja sam da se tu najlakse uzimaju pare), delom zbog spoznavanja neverovatne ljubavi prema ovom sportu kada su se Nole, Ana i Jelena pojavili. Nisam od onih koji, bilo to istinito ili ne, potenciraju na tome da su tenis pratili jos dok je Novak bio dete, a ne kao 90 posto Srbije tek posto je poceo da pobedjuje sve redom. Iskreno, svoju ljubav prema belom sportu dugujem prvenstveno ovom triu.

Tokom godine pratim prilican broj turnira, od Challengera do Grand Slamova. Od Dutra Silve do Federera. Od Amanmuradove do Azarenke.

Postoji veliki broj igraca i igracica koje gotivim, ali samo jedna, sto bi rekli, u srcu lezi. To je Laura Robson.

  

Rodjena je 21. januara 1994. godine, sto je neverovatan podatak sudeci po igrama koje prikazuje. Nosi se rame uz rame sa najboljim teniserkama sveta, i uspeva da, ukoliko ne pobedjuje, pruza vise nego dostojan otpor. Sa svojih 14 godina osvojila je juniorski Vimbldon, a trenutno je broj 2 britanskog tenisa. Prognoze su da ce vrlo uskoro dostici sam svetski teniski vrh.

Trenutno je dosla do treceg kola Australian Opena pobedivsi Petru Kvitovu posle veoma dugackog meca. Ovo levoruko srce moze mnogo, i kvota od 81 da ce osvojiti ovaj slem je vise nego odlicna!

Njeno drzanje i neodoljivi sarm kupili su me, i znam da nocas sigurno necu spavati za vreme njenog meca. Napred Laura! 

Fali mi jedan glas

Fali mi jedan glas, da se prolomi ulicom do reke, 

da mi kaze halo na telefon, da mi savete pruzi neke.

Fali mi jedna saka, da mi samar odalami jako,

da mi baci kosku kad dam gol i udari klempu tek onako.

Fale mi jedne oci, plave kao more,

zvuk pezoa ispred zgrade, marlboro i jake fore.

Fali mi tekma sa Milanom, fali mi hrkanje nocu,

"Daj mi casu vode!", i povratno grubo: "Hocu!"

Fali mi tako jako, da za izlazak na kaunter molim,

pogled s prozora, jedan covek, 

barem samo da mu kazem da ga volim.

Kosarka sa druge planete

U poslednje vreme mnogo volim da gledam kosarku. Mnogo vise od fudbala. Ne znam da li je to zbog "live" kladjenja jer su "brze" pare na cetvrtinama, ili zato sto sam se pomalo zasitio najvaznije sporedne stvari na svetu, ali znam da lep udeo u tome ima KK Crvena Zvezda. "FMP", kako groblje voli da je nazove, ove sezone definitivno igra fenomenalan basket. Ne zelim uopste da razmisljam da li je drzava pomogla, da li je Covic legalno otpisao dug, da li smo vestacka tvorevina, zelim samo da pobedjujemo, jer krv je crveno bela.

Mozda ja nisam Kari Pesic, ali ova ekipa zaista deluje fenomenalno, i igraju "za oko". 

Veceras smo pobedili Ulm u Nemackoj. Naravno, nije Alba, ili Bamberg, ali polako, ovaj tim ce igrati Evroligu. 

Veliko je zadovoljstvo gledati Rakocevica dok igra za klub koji je i tebi i njemu voljeni. To odavno nisam doziveo kada je moja Zvezda u pitanju.

Hvala mu na tome.

Rodjakica <3

Polako prodjose praznici. 

Jos od decembra blejim u rodnom kraju. Mojih pedeset plus dvesta metara do kuce utabana su staza stereotipa, krug koji podebljavam iz dana u dan, difolt u kome, mozda je pomalo i neodgovorno, uzivam. Misljenja sam da moja jetra place jos od priprema za novogodisnju noc, zajeb'o sam je i rodio se cetvrtog januara pa zasluzeni odmor dobija tek po drugom Bozicu, odigra rekreativnu tekmu za Srpsku novu, pa onda moze da bleji. Mi ovde nemamo puno izbora za provod. Dva tri kafica, sto pedeset birtija i jedan jedini normalni klub predstavlja nam "nightlife" i stvara novi krug za podebljavanje. Ne zalim se. Za male sredine poput moje interesantna stvar je sto po Bozicu i Uskrsu uvek vidis neke nove ljude. Cele godine imas jedinstven album i mapu ljudi koje vidjas na ustaljenim pozicijama, izuzev po praznicima, kada malo mesto dobije "patch" sa nekim novim licima, gastarbajterima, rodjacima ili jednostavno emigrantima, koje ovaj difolt u kome se nalazimo ne zadovoljava pa srecu traze po velegradima. I sve to traje dok je i ulicnih kicanki i ukrasa na jelkama. I prodje. I opet difolt. 

Ove godine resio sam da ostanem u njemu. Osma je godina kako znanje sticem van. Mojih pedeset plus dvesta metara do kuce prosiricu sa jos stotinak, par ispita na faksu, Australian open, fudbal i crtanje bice moja utabana januarska staza.

reaktiviran blog.

Prva karikatura ovde godine, Dario Cajic