Polako prodjose praznici. 

Jos od decembra blejim u rodnom kraju. Mojih pedeset plus dvesta metara do kuce utabana su staza stereotipa, krug koji podebljavam iz dana u dan, difolt u kome, mozda je pomalo i neodgovorno, uzivam. Misljenja sam da moja jetra place jos od priprema za novogodisnju noc, zajeb'o sam je i rodio se cetvrtog januara pa zasluzeni odmor dobija tek po drugom Bozicu, odigra rekreativnu tekmu za Srpsku novu, pa onda moze da bleji. Mi ovde nemamo puno izbora za provod. Dva tri kafica, sto pedeset birtija i jedan jedini normalni klub predstavlja nam "nightlife" i stvara novi krug za podebljavanje. Ne zalim se. Za male sredine poput moje interesantna stvar je sto po Bozicu i Uskrsu uvek vidis neke nove ljude. Cele godine imas jedinstven album i mapu ljudi koje vidjas na ustaljenim pozicijama, izuzev po praznicima, kada malo mesto dobije "patch" sa nekim novim licima, gastarbajterima, rodjacima ili jednostavno emigrantima, koje ovaj difolt u kome se nalazimo ne zadovoljava pa srecu traze po velegradima. I sve to traje dok je i ulicnih kicanki i ukrasa na jelkama. I prodje. I opet difolt. 

Ove godine resio sam da ostanem u njemu. Osma je godina kako znanje sticem van. Mojih pedeset plus dvesta metara do kuce prosiricu sa jos stotinak, par ispita na faksu, Australian open, fudbal i crtanje bice moja utabana januarska staza.