Bilo je to sasvim obično, normalno veče u Kosjeriću. Povremeni prolaznici su žurili kući prateći strogo svoj uobičajeni dnevni protokol. Kladioničari su sedeli u kladionicama u kojima uvek sede, u istim stolicama, prateći svoje tikete kao i hiljadu večeri pre toga. Gejmeri su sedeli u igraonici i pikali WoW. Nešo Čaruga je šetao ulicom.
Pa ipak, u vazduhu se osećalo nešto što nikad pre nije bilo prisutno. Osećalo se da ustaju oni kojima je dosadila učmalost. Koji se ne plaše da urade nešto novo. Koji su odlučili da ne gledaju "Dan mrmota" u svom gradu.
Iz pravca poligona začula se pesma. Najpre tiha, a zatim glasnija, i snažnija. Sve više glasova priključivalo se ovoj ponoćnoj oluji, koja se kotrljala preko reke i dalje uz glavnu ulicu, dajući tek nagoveštaj onoga što će ubrzo doći i osvojiti srca mnogih.
Na raskrsnici kod hotela jedan za drugim pojavljivali su se junaci ove priče. Svi kao jedan, neraskidivo povezani ljubavlju prema svom gradu i svom klubu. "ZA NJEGA BORIM SE, ZA NJEGA DAJEM SVE, CRNOKOSA ALEE" orilo se iz preko 50 grla.
Prolaznici su zastali u čudu. Kladioničari odložili svoje tikete. Gejmeri napustili svoje računare. Nešo Čaruga je i dalje šetao.
Od mosta na Skrapežu, pored Sonija pa uzbrdo ka Hali "Sreska Bašta", koja će ubrzo postati predmet priča i novinskih članaka u celoj košarkaškoj Srbiji, kretala se ova avangardna kosjerska ekipa, pevajući sve glasnije i nemilosrdno budeći meštane grada. Svetla na prozorima su se palila lančano, a radoznale glave izvirivale da vide šta se dogadja. Neki su sa iskrenim osmehom pratili kosjersku omladinu na njenom velikom pohodu, a bilo je tu i onih koji su se odmah dohvatili telefona, spremni da na prvi znak uzbune okrenu magični broj - 92.
Iako te večeri nije bilo nikakve utakmice, hala u Kosjeriću je grmela. Za sreću. Za dobar početak. Za ono što predstoji.
bravo!
ОдговориИзбриши