Постоје људи који размишљају, људи који не размишљају и људи који не размишљају о томе што говоре.
„Данас не може поштено да се живи и зато ћу, чим ми се укаже прилика, да крадем. Зашто би 'они' били паметнији од мене.“
Дакле, да резимирамо: рођен си, као и ја, у доба најгоре кризе, хиперинфлације, санкција и ко зна чега још невидљивог и неопипљивог и сада си у тренутку у којем ти је навршених двадесет година. Управо се враћаш са шалтера одакле си подигао крваво стечени динар багеристе површинског копа. Враћаш се у колима која ти нису пала са неба пред кућу, већ си издвојио једну годину детињства, најраније младости и ускочио у први канал у којем је било места.
Да те питам сад као друг, ма као пријатељ, као неко са ким си похађао први разред основне школе, као неко ко се потрудио да га запамтиш, расекавши ти лице клиском на рекреативној настави на једној од стрмих падина Таре, те сада већ давне '99, као неко уз кога си трчао натраг кући сваки пут када би се над градом огласиле сирене за ваздушну опасност - неколико десетина хиљада динара не задовољава твој апетит?
Човече, ти ме нервираш. Тераш ме да размишљам, а то је, да ти објасним, веома заморно, поготову са оваквим поетско-боемским начином живота. Тераш ме да размишљам што си ти толико паметнији од мене. Не постоји цифра толико примамљива, која би ме ставила у исти кош са људима укаљане части и навела ме да радим ствари којима доказујем да нисам ништа бољи, нити другачији од њих. Не постоји цифра толико сочна, за коју бих могао прекопати места на којима су до скоро биле наше и куће наших пријатеља, као и куће пријатеља наших пријатеља. Места на којима су се одиграле тужне, срећне и оне мало мање тужне и срећне ствари. Први осмех, прва изговорена реч, први корак, први кец из математике, прва петица, први пољубац! И одједанпут, у тренутку говора ми постаје јасно да ја нисам онај за ког сам себе сматрао, да нисам оно што сам мислио да јесам, да нисам од оних других људи, који не размишљају. Тада ми је било јасно да сам, као и он, један од оних који не размишљају о ономе што говоре.
Ма наравно да бих радио све од горе наведеног, наравно да бих се латио свега што сам замерао другим људима, јер такав смо народ и тако ће нам бити докле год будемо могли да окривљујемо друге за своју немоћ да се одупремо.
Кроз историју су се јављали људи, властела, Срби под Османском влашћу који су мухамединцима замерали и хареме и то што су били „лаки на сечиву“, да би касније исти ти људи, властела, испољили црте својих тлачитеља.
Тада сам се сетио својих родитеља и запитао се како би они именовали то што ја не умем, јер сам човек од једне књиге: као преживљавање, живот или иживљавање?
„Данас не може поштено да се живи и зато ћу, чим ми се укаже прилика, да крадем. Зашто би 'они' били паметнији од мене.“
Дакле, да резимирамо: рођен си, као и ја, у доба најгоре кризе, хиперинфлације, санкција и ко зна чега још невидљивог и неопипљивог и сада си у тренутку у којем ти је навршених двадесет година. Управо се враћаш са шалтера одакле си подигао крваво стечени динар багеристе површинског копа. Враћаш се у колима која ти нису пала са неба пред кућу, већ си издвојио једну годину детињства, најраније младости и ускочио у први канал у којем је било места.
Да те питам сад као друг, ма као пријатељ, као неко са ким си похађао први разред основне школе, као неко ко се потрудио да га запамтиш, расекавши ти лице клиском на рекреативној настави на једној од стрмих падина Таре, те сада већ давне '99, као неко уз кога си трчао натраг кући сваки пут када би се над градом огласиле сирене за ваздушну опасност - неколико десетина хиљада динара не задовољава твој апетит?
Човече, ти ме нервираш. Тераш ме да размишљам, а то је, да ти објасним, веома заморно, поготову са оваквим поетско-боемским начином живота. Тераш ме да размишљам што си ти толико паметнији од мене. Не постоји цифра толико примамљива, која би ме ставила у исти кош са људима укаљане части и навела ме да радим ствари којима доказујем да нисам ништа бољи, нити другачији од њих. Не постоји цифра толико сочна, за коју бих могао прекопати места на којима су до скоро биле наше и куће наших пријатеља, као и куће пријатеља наших пријатеља. Места на којима су се одиграле тужне, срећне и оне мало мање тужне и срећне ствари. Први осмех, прва изговорена реч, први корак, први кец из математике, прва петица, први пољубац! И одједанпут, у тренутку говора ми постаје јасно да ја нисам онај за ког сам себе сматрао, да нисам оно што сам мислио да јесам, да нисам од оних других људи, који не размишљају. Тада ми је било јасно да сам, као и он, један од оних који не размишљају о ономе што говоре.
Ма наравно да бих радио све од горе наведеног, наравно да бих се латио свега што сам замерао другим људима, јер такав смо народ и тако ће нам бити докле год будемо могли да окривљујемо друге за своју немоћ да се одупремо.
Кроз историју су се јављали људи, властела, Срби под Османском влашћу који су мухамединцима замерали и хареме и то што су били „лаки на сечиву“, да би касније исти ти људи, властела, испољили црте својих тлачитеља.
Тада сам се сетио својих родитеља и запитао се како би они именовали то што ја не умем, јер сам човек од једне књиге: као преживљавање, живот или иживљавање?
Нема коментара:
Постави коментар