„Обриј се, ружно ти стоји та брада.
Имаш лепо лице, не буди луд“, рекли су онда када сам већ решио да
обрастем у шибљу и паучини и не дозволим никоме да допре ближе.
Растанци ми никада нису пријали, ваљда зато чувам све што ме на нешто подсећа. Све карте, рачуне, цедуље и предмете који су оставили ситне, голим оком неуочљиве квржице по мом телу оног тренутка када су за мене срасли.
Пуно је похабане хартије још остало испод мог кревета, али пуно сам и спалио или дао некоме да то учини уместо мене када је било најтеже.Сваки пут сам плакао, природно, јер сам увек осећао да је најтеже растати се од онога кога волиш без обзира на све-од себе.
Ова брада је толико пута већ била на њеним грудима и пошумљавала голети између та два пропланка да ни сам не знам који разлог да слажем себи пре него је уклоним. Када је мрачно, гледала би за мене и додирима читала тај Брајев код.
Свеже обријан, али не и голобрад чекам градски превоз до оближње мензе. Испред мене се нашао човек са ногавицом заврнутом до испод левог колена и подеротином изнад десног.
„Добар дан, да ли могу да Вас питам нешто? Да ли бисте имали да ми дате нешто новца да купим да једем нешто? Ако ми не верујете, купите ми Ви нешто.
Добар дан, да ли могу да Вас питам нешто? Да ли бисте имали нешто новца...“ понављао је, надајући се некоме ко дели шаком и капом.
„Па зашто ћутите? Зар се данас људи плаше разговора, зар се плаше и да ме погледају? Ја нећу да вам украдем, само желим да знам да ли да питам неког другог или не. И ја сам човек!“, правдао се, док је у мојој глави непрестано одзвањало-нешто, нешто.
„Како да се надам милости, кад ни разумевање не могу да испросим?“, и том реченицом заврши своје излагање.
. Упитни погледи се сјатише на лицу оног човека са заврнутом ногавицом, као да претходног минута није ни газио насупрот тела попадалих стабала главнога града. Парови гунђаше, самци ћуташе, а деца румених лица упираше прстом.
У студентској мензи се већ формирао ред, у њему су парови, самци и деца. Парови гунђаше, самци ћуташе, а размажена деца румених лица упираше прстом у тањире пуне хране-јао не, поново пасуљ за ручак!
Кретали смо се полако, као по дасци, обазирући се притом око себе, не би ли угледали неко познато лице у мору марљивих, лењих, прождрљивих, стидљивих, упорних... Живих. Тада сам угледао њену сестру, видела је и она мене. Речено ми је да њен Парис више то није, иако је на њеном лицу исијавало супротно. Уместо непреспаваних ноћи у њеним очима, тамо не беше ничега. Уз широк осмех наслонила је шољу и налила топлу, густу чорбу са кнедлама.
Помислио сам како ће се и она, као и њена сестра овде, већ следећег дана када више не будем њен херој, смејати и јако ми је засметало. Када би барем патила дан дуже од мене, било би сасвим довољно.
„Извините, могу ли да добијем нешто друго, пире-кромпир или грашак?“
Немо је дохватила варјачу пуну пасуља и треснула је о тањир, притом ме погледавши. Нестрпљиви иза мене су ћутке негодовали даље задржавање реда зарад једног тањира непасуља, дај шта даш. Окренуо сам се и рекао: „Ја нисам просјак, ја сам ово платио и хоћу да бирам!“ Нико ни реч да пусти. Ред ћути, варјача такође и у том тренутку остављам послужавник и одлазим. „Како да се надам милости, кад ни разумевање не могу да испросим“, помислих пролазећи поред парова, самаца и руменообразника који упираше прстом у мом правцу.
Од тог дана се храним у другој мензи. Скоро ништа се није променило, свиће на истоку, смркава се на западу, ја сам још увек њен херој, зврцају црквена звона... Али схватам да иако под Сунцем нисмо сви једнаки, на Сунцу јесмо.
Растанци ми никада нису пријали, ваљда зато чувам све што ме на нешто подсећа. Све карте, рачуне, цедуље и предмете који су оставили ситне, голим оком неуочљиве квржице по мом телу оног тренутка када су за мене срасли.
Пуно је похабане хартије још остало испод мог кревета, али пуно сам и спалио или дао некоме да то учини уместо мене када је било најтеже.Сваки пут сам плакао, природно, јер сам увек осећао да је најтеже растати се од онога кога волиш без обзира на све-од себе.
Ова брада је толико пута већ била на њеним грудима и пошумљавала голети између та два пропланка да ни сам не знам који разлог да слажем себи пре него је уклоним. Када је мрачно, гледала би за мене и додирима читала тај Брајев код.
Свеже обријан, али не и голобрад чекам градски превоз до оближње мензе. Испред мене се нашао човек са ногавицом заврнутом до испод левог колена и подеротином изнад десног.
„Добар дан, да ли могу да Вас питам нешто? Да ли бисте имали да ми дате нешто новца да купим да једем нешто? Ако ми не верујете, купите ми Ви нешто.
Добар дан, да ли могу да Вас питам нешто? Да ли бисте имали нешто новца...“ понављао је, надајући се некоме ко дели шаком и капом.
„Па зашто ћутите? Зар се данас људи плаше разговора, зар се плаше и да ме погледају? Ја нећу да вам украдем, само желим да знам да ли да питам неког другог или не. И ја сам човек!“, правдао се, док је у мојој глави непрестано одзвањало-нешто, нешто.
„Како да се надам милости, кад ни разумевање не могу да испросим?“, и том реченицом заврши своје излагање.
. Упитни погледи се сјатише на лицу оног човека са заврнутом ногавицом, као да претходног минута није ни газио насупрот тела попадалих стабала главнога града. Парови гунђаше, самци ћуташе, а деца румених лица упираше прстом.
У студентској мензи се већ формирао ред, у њему су парови, самци и деца. Парови гунђаше, самци ћуташе, а размажена деца румених лица упираше прстом у тањире пуне хране-јао не, поново пасуљ за ручак!
Кретали смо се полако, као по дасци, обазирући се притом око себе, не би ли угледали неко познато лице у мору марљивих, лењих, прождрљивих, стидљивих, упорних... Живих. Тада сам угледао њену сестру, видела је и она мене. Речено ми је да њен Парис више то није, иако је на њеном лицу исијавало супротно. Уместо непреспаваних ноћи у њеним очима, тамо не беше ничега. Уз широк осмех наслонила је шољу и налила топлу, густу чорбу са кнедлама.
Помислио сам како ће се и она, као и њена сестра овде, већ следећег дана када више не будем њен херој, смејати и јако ми је засметало. Када би барем патила дан дуже од мене, било би сасвим довољно.
„Извините, могу ли да добијем нешто друго, пире-кромпир или грашак?“
Немо је дохватила варјачу пуну пасуља и треснула је о тањир, притом ме погледавши. Нестрпљиви иза мене су ћутке негодовали даље задржавање реда зарад једног тањира непасуља, дај шта даш. Окренуо сам се и рекао: „Ја нисам просјак, ја сам ово платио и хоћу да бирам!“ Нико ни реч да пусти. Ред ћути, варјача такође и у том тренутку остављам послужавник и одлазим. „Како да се надам милости, кад ни разумевање не могу да испросим“, помислих пролазећи поред парова, самаца и руменообразника који упираше прстом у мом правцу.
Од тог дана се храним у другој мензи. Скоро ништа се није променило, свиће на истоку, смркава се на западу, ја сам још увек њен херој, зврцају црквена звона... Али схватам да иако под Сунцем нисмо сви једнаки, на Сунцу јесмо.
Нема коментара:
Постави коментар