Врхом кашичице

„Обриј се, ружно ти стоји та брада. Имаш лепо лице, не буди луд“, рекли су онда када сам већ решио да обрастем у шибљу и паучини и не дозволим никоме да допре ближе.
Растанци ми никада нису пријали, ваљда зато чувам све што ме на нешто подсећа. Све карте, рачуне, цедуље и предмете који су оставили ситне, голим оком неуочљиве квржице по мом телу оног тренутка када су за мене срасли.
Пуно је похабане хартије још остало испод мог кревета, али пуно сам и спалио или дао некоме  да то учини уместо мене када је било најтеже.Сваки пут сам плакао, природно, јер сам увек осећао да је најтеже растати се од онога кога волиш без обзира на све-од себе.
Ова брада је толико пута већ била на њеним грудима и пошумљавала голети између та два пропланка да ни сам не знам који разлог да слажем себи пре него је уклоним. Када је мрачно, гледала би за мене и додирима читала тај Брајев код.
Свеже обријан, али не и голобрад чекам градски превоз до оближње мензе. Испред мене се нашао човек са ногавицом заврнутом до испод левог колена и подеротином изнад десног.
„Добар дан, да ли могу да Вас питам нешто? Да ли бисте имали да ми дате нешто новца да купим да једем нешто? Ако ми не верујете, купите ми Ви нешто.
Добар дан, да ли могу да Вас питам нешто? Да ли бисте имали нешто новца...“ понављао је, надајући се некоме ко дели шаком и капом.
„Па зашто ћутите? Зар се данас људи плаше разговора, зар се плаше и да ме погледају? Ја нећу да вам украдем, само желим да знам да ли да питам неког другог или не. И ја сам човек!“, правдао се, док је у мојој глави непрестано одзвањало-нешто, нешто.
„Како да се надам милости, кад ни разумевање не могу да испросим?“, и том реченицом заврши своје излагање.
. Упитни погледи се сјатише на лицу оног човека са заврнутом ногавицом, као да претходног минута није ни газио насупрот тела попадалих стабала главнога града. Парови гунђаше, самци ћуташе, а деца румених лица упираше прстом.
У студентској мензи се већ формирао ред, у њему су парови, самци и деца. Парови гунђаше, самци ћуташе, а размажена деца румених лица упираше прстом у тањире пуне хране-јао не, поново пасуљ за ручак!
Кретали смо се полако, као по дасци, обазирући се притом око себе, не би ли угледали неко познато лице у мору марљивих, лењих, прождрљивих, стидљивих, упорних... Живих. Тада сам угледао њену сестру, видела је и она мене. Речено ми је да њен Парис више то није, иако је на њеном лицу исијавало супротно. Уместо непреспаваних ноћи у њеним очима, тамо не беше ничега. Уз широк осмех наслонила је шољу и налила топлу, густу чорбу са кнедлама.
Помислио сам како ће се и она, као и њена сестра овде, већ следећег дана када више не будем њен херој, смејати и јако ми је засметало. Када би барем патила дан дуже од мене, било би сасвим довољно.
„Извините, могу ли да добијем нешто друго, пире-кромпир или грашак?“
Немо је дохватила варјачу пуну пасуља и треснула је о тањир, притом ме погледавши. Нестрпљиви иза мене су ћутке негодовали даље задржавање реда зарад једног тањира непасуља, дај шта даш. Окренуо сам се и рекао: „Ја нисам просјак, ја сам ово платио и хоћу да бирам!“ Нико ни реч да пусти. Ред ћути, варјача такође и у том тренутку остављам послужавник и одлазим. „Како да се надам милости, кад ни разумевање не могу да испросим“, помислих пролазећи поред парова, самаца и руменообразника који упираше прстом у мом правцу.
Од тог дана се храним у другој мензи. Скоро ништа се није променило, свиће на истоку, смркава се на западу, ја сам још увек њен херој, зврцају црквена звона... Али схватам да иако под Сунцем нисмо сви једнаки, на Сунцу јесмо.

Хладан туш

Постоје људи који размишљају, људи који не размишљају и људи који не размишљају о томе што говоре.
„Данас не може поштено да се живи и зато ћу, чим ми се укаже прилика, да крадем. Зашто би 'они' били паметнији од мене.“
 Дакле, да резимирамо: рођен си, као и ја, у доба најгоре кризе, хиперинфлације, санкција и ко зна чега још невидљивог и неопипљивог и сада си у тренутку у којем ти је навршених двадесет година. Управо се враћаш са шалтера одакле си подигао крваво стечени динар багеристе површинског копа. Враћаш се у колима која ти нису пала са неба пред кућу, већ си издвојио једну годину детињства, најраније младости и ускочио у први канал у којем је било места.
Да те питам сад као друг, ма као пријатељ, као неко са ким си похађао први разред основне школе, као неко ко се потрудио да га запамтиш, расекавши ти лице клиском на рекреативној настави на једној од стрмих падина Таре, те сада већ давне '99, као неко уз кога си трчао натраг кући сваки пут када би се над градом огласиле сирене за ваздушну опасност - неколико десетина хиљада динара не задовољава твој апетит?
Човече, ти ме нервираш. Тераш ме да размишљам, а то је, да ти објасним, веома заморно, поготову са оваквим поетско-боемским начином живота. Тераш ме да размишљам што си ти толико паметнији од мене. Не постоји цифра толико примамљива, која би ме ставила у исти кош са људима укаљане части и навела ме да радим ствари којима доказујем да нисам ништа бољи, нити другачији од њих. Не постоји цифра толико сочна, за коју бих могао прекопати места на којима су до скоро биле наше и куће наших пријатеља, као и куће пријатеља наших пријатеља. Места на којима су се одиграле тужне, срећне и оне мало мање тужне и срећне ствари. Први осмех, прва изговорена реч, први корак, први кец из математике, прва петица, први пољубац! И одједанпут, у тренутку говора ми постаје јасно да ја нисам онај за ког сам себе сматрао, да нисам оно што сам мислио да јесам, да нисам од оних других људи, који не размишљају. Тада ми је било јасно да сам, као и он, један од оних који не размишљају о ономе што говоре.
Ма наравно да бих радио све од горе наведеног, наравно да бих се латио свега што сам замерао другим људима, јер такав смо народ и тако ће нам бити докле год будемо могли да окривљујемо друге за своју немоћ да се одупремо.
Кроз историју су се јављали људи, властела, Срби под Османском влашћу који су мухамединцима замерали и хареме и то што су били „лаки на сечиву“, да би касније исти ти људи, властела, испољили црте својих тлачитеља.
Тада сам се сетио својих родитеља и запитао се како би они именовали то што ја не умем, јер сам човек од једне књиге: као преживљавање, живот или иживљавање?

Рођен лош

Цане каже да је могао да буде добар син, али не зна сад шта би с тим. Уместо тога, рођен је лош да би рекао, бејби, дај ми још.

Био сам сумњичав и распитао се по крају какав сам то ја. Рекли су да нисам лош, јер немам на кога лош да будем.

У предвечерњим сатима сам на радију чуо ову култну песму култне групе култних деведесетих и запитао се да ли верујем Цану или мислим својом главом? 

Можда би у неку руку било боље када би на овај свет долазили генетски предодређени лоши људи. Макар би се знало шта ти ко мисли и жели пред спавање. Пре него су моја и многе генерације пре и после ње угледале светлост дана, много се зла, кажу,  посејало овим просторима, а и шире.

  Мајка каже да сам добар, девојка се слаже са мајком, а ја ни са једном ни са другом. 

Постоје лоше васпитани, односно неваспитани и погрешно васпитани. Васпитани не постоје.

Смешно је како људи могу да помисле да бити добар значи бити васпитан.

Не треба ми нико да ме научи како треба уступити место старијима у превозу, јер се сам организам буни и негодује када види слабо, оронуло тело како  се попут листа покушава одржати на грани у току олује. Ја сам препознао тренутак и знам шта треба учинити, што говори о мојој и доброти других људи око мене који су у себи водили исти монолог, али не устајем, као ни било ко други, што сведочи о општем погрешном васпитању. Зашто бих ја устао једној баби, која је живела много боље у тренутку када је и сама имала година колико ја сада, кад она није марила за последице које ће такав стил живота имати на њену и децу других људи, као и децу деце њене вољене деце? Задуженост по глави становника је у овом тренутку је близу 900 евра, подсећају нас путем медија.

Онај ко устане баби у аутобусу није васпитан и нико ме неће убедити у то, јер ће се тај исти окренути око себе, не би ли видео којим очима га сада путници гледају и да ли се слажу или се слажу са поступком. Лажне фаце фарисејске, уз коментар пиша ми се усраћу се.

Преко дана су ми откључана врата, јер се не плашим за свој живот, а у току ноћи закључана, јер се плашим за свој крваво стечени капитал. Све су ратове Срби добили, а сва примирја изгубили и ништа се битније неће променити у скорије време ни са жутима, ни са плавима, ни са црвенима, ако их још има. Нема васпитаних људи и нико ме у то неће убедити.

Сићи ће тако наше горе лист у чаршију, спровешће своје реформе и забранити окупљања хуманитарног и забавног карактера и онда, када се прашина слегне, поделити летке и рећи заокружите број тај и тај.

Nove slike.

Mišljenja sam da bih mogao baš lepo da slikam kada bih vežbao svaki dan i kada bi mi neko pokazao tehnike. Ovako, poneka slika s vremena na vreme donese mi uživanje, ponekad i veliko nerviranje što ne mogu da uspem u onome što želim, i uglavnom se na te dve stvari svodi moja, ne mogu da kažem nekvalitetna, lepa ali nedorečena, umetnost slikanja. 

Ovo su moje dve nove slike, koje od skoro ukrašavaju zapadni zid moje dnevne sobe. 

Obe su slikane pastelnim bojama, koje mnogo volim, i znam da se sa njima mogu uraditi fenomenalni radovi. Ja sam negde na 8% umesnosti slikanja ovom tehnikom.

Slika levo predstavlja mene u Rimu, na jednoj od predivnih velelepnih terasa u centru grada. Slika desno predstavlja crnca, i nasao sam je u "Nacionalnoj geografiji", te sam odatle gledao i slikao.

Zasto nas nema?

Nikako ne mogu da se pomirim sa jednom cinjenicom vezanom za "Bagru". Ne verujem da postoji iko ko se nasih navijackih prica ne seca sa osmehom i nekom makar minimalnom setom zbog toga sto se toga samo seca. A opet, vec godinu dana ne mozemo da se skupimo i navijamo kao nekad. Zasto?

Sta se to dogodilo u medjuvremenu? Odrasli smo i postalo nam je glupo? Pa setimo se Picija, Zika, Sicmana, Lujica, Dzopija i ostalih kojima godine ni za jednu tekmu nisu predstavljale problem. Setimo se svih onih koji su izostajali sa predavanja, placali vozne karte i sutradan se vracali samo da bi osetili na tih sat i cetrdeset pet minuta ono sto je svaki deo ove grupe osecao, tu veliku moc malog mesta i malog kluba u kolu sa velikanima iz prestonice i drugih delova Srbije. Niko nikada nije bio obavezan da dodje i navija, ali posle svega zaista boli nemogucnost ponovnog organizovanja, a jos vise to sto nekog velikog uzroka za to nema, izuzev letargicnosti u kojoj se nalazimo, ispijanja kafa u Bozovicu i Soniju, pracenja tiketa i igranja igrica, sa izuzetkom onih koji zaista nisu u mogucnosti jer su daleko, ili onih koji moraju da rade, ali od 100 ljudi koji su nekada navijali barem 40 u trenutku utakmice fakticki ne radi nista. A samo 20 i kusur ljudi je jednom prilikom odrzalo cas navijanja u Cacku, ali kako stvari stoje, to ce na duzi vremenski period ostati u perfektu. 

Prateci navijacku scenu u Srbiji ( mada mi nikada nismo niti cemo biti huligani), vidimo "velike" navijacke grupe iz velikih gradova kako sa 15 clanova navijaju. To nam ne dozvoljava da ova nasa grupa nestane, i nikada nece nestati, ali nestala je euforija, nestao je onaj fenomenalni osecaj da ima jos malo do utakmice, nestalo je sve sto smo vise od godinu dana gradili. 

U subotu je utakmica sa Napretkom iz Krusevca, najvaznija i moguce i presudna u borbi za prvu ligu. Pokusacemo da se skupimo. Verovatno nam ponovo nece uspeti. Ali jednom hoce, i onda moramo biti jos jaci, moramo pobediti letargicnost. Do tada,

Ima jedan klub <3! 

Balada o Bagri - prvi deo -

Bilo je to sasvim obično, normalno veče u Kosjeriću. Povremeni prolaznici su žurili kući prateći strogo svoj uobičajeni dnevni protokol. Kladioničari su sedeli u kladionicama u kojima uvek sede, u istim stolicama, prateći svoje tikete kao i hiljadu večeri pre toga. Gejmeri su sedeli u igraonici i pikali WoW. Nešo Čaruga je šetao ulicom.

Pa ipak, u vazduhu se osećalo nešto što nikad pre nije bilo prisutno. Osećalo se da ustaju oni kojima je dosadila učmalost. Koji se ne plaše da urade nešto novo. Koji su odlučili da ne gledaju "Dan mrmota" u svom gradu.

Iz pravca poligona začula se pesma. Najpre tiha, a zatim glasnija, i snažnija. Sve više glasova priključivalo se ovoj ponoćnoj oluji, koja se kotrljala preko reke i dalje uz glavnu ulicu, dajući tek nagoveštaj onoga što će ubrzo doći i osvojiti srca mnogih.

Na raskrsnici kod hotela jedan za drugim pojavljivali su se junaci ove priče. Svi kao jedan, neraskidivo povezani ljubavlju prema svom gradu i svom klubu. "ZA NJEGA BORIM SE, ZA NJEGA DAJEM SVE, CRNOKOSA ALEE" orilo se iz preko 50 grla.

Prolaznici su zastali u čudu. Kladioničari odložili svoje tikete. Gejmeri napustili svoje računare. Nešo Čaruga je i dalje šetao.

Od mosta na Skrapežu, pored Sonija pa uzbrdo ka Hali "Sreska Bašta", koja će ubrzo postati predmet priča i novinskih članaka u celoj košarkaškoj Srbiji, kretala se ova avangardna kosjerska ekipa, pevajući sve glasnije i nemilosrdno budeći meštane grada. Svetla na prozorima su se palila lančano, a radoznale glave izvirivale da vide šta se dogadja. Neki su sa iskrenim osmehom pratili kosjersku omladinu na njenom velikom pohodu, a bilo je tu i onih koji su se odmah dohvatili telefona, spremni da na prvi znak uzbune okrenu magični broj - 92.

Iako te večeri nije bilo nikakve utakmice, hala u Kosjeriću je grmela. Za sreću. Za dobar početak. Za ono što predstoji.

Bagra je konačno stigla!

jutarnja.

Probudi me sunce,

i nebo boje lila,

da podjem putem znanim,

na ljutu kod Cercila. 

A drug mi otud ide,

pesmu novu peva,

na jos po jednu zove,

kod kuvara Steva.

Vec mi noga klecnu,

uz rakiju prostu,

ja sam trecu dun'o,

u krcmi na mostu.

Teske su mi noge,
glava ne zna gde je,
dok otresam lozu
u krcmi kraj Seje.

Kod Dolasa pijan,

spavam vec tri sata,

ispred mene Valjevac,

i tri blizanca brata.

Nepodnosljiva koncentracija padanja

Ceo sam se decembar spremao da u januaru zakucam kladzu. Toliki optimizam je pucao iz mene kao da mi je onaj Juveov Modji kum pa da znam sve rezultate unapred. Znate onaj osecaj kad je ceo Australian Open pred tobom, plus ono premijerligasko ludilo oko Nove Godine, pa jos Svetsko prvenstvo u Rukometu, ma milione cemo da uzmemo, bre. Ja isplanirao i kako pare da utrosim, video sebe kako ladim jaja na Maldivima dok je u Kosjeri minus 20.

Evo, sad je 25. januar, a u dzepu pauk. I juce je bio pauk. I prekjuce je bio pauk. Imam 25 paukova. Pa jebote ja najsocijalniji tiket na svetu ne mogu da prodjem. A cela crna serija krenula je sa ovim tiketom:

                     

Da je ovo uletelo, velika je verovatnoca da bi na Maldivima bila Smajovka umesto mene, al vala jelo bi se i pilo sve do februara. Ali jebe se Bakeru. A i Deronu Vilijamsu. 

Na danasnjim padovima mogu pre svega da zahvalim Belim Tigrovima iz Rusije, nizerazrednoj hokejaskoj ekipi koja je pobedila 5:0 a trebalo mi je 6. Mogu da zahvalim i izvesnoj teniserki Byrchovoj, kao i Kemba Walkeru. Takodje, Mekejlebu i Andersenu veliko hvala na fantasticnoj prvoj cetvrtini koju su prikazali. Vise ne mogu nikome jer nisam imao para, ali vrlo verovatno da bih se zahvalio Bjelici za blistavu partiju protiv Barselone. 

Zaista je neverovatna koncentracija neverovatnog padanja u ovom januaru. Ali uvek je tu sutra. 

Cenzura!

Iskreno, ja nisam neki preveliki ljubitelj nocnog provoda, sto bi rekli, izlazaka u "grad", pogotovo kada si limitiran na 2-3 lokala, always the same faces fazon i katastrofalni odabir muzike samoproklamovanih DJ-eva, ili cak opijenih "you-tube" pustaca. Pun mi je vise kurac uzbuna, lepota balkanskih, jedne plavuse i slicnih pesama koje sam od nove godine cuo vise puta neko svoju majku. Iz ove konstatacije logicno sledi da mene i ne pogadja previse ova cenzura, ogranicavanje rada lokala na do 01 cas posle ponoci.

Ipak, ne moze a da me ne pogadja pitanje sta je to sto je opstinska uprava postigla ovim potezom. Pre svega, oduzela je mogucnost vlasnicima lokala (nasim ljudima) da zarade, oduzela je ljude sa strane, jer nema svrhe dolaziti zbog tako kratkog radnog vremena (a samim tim i mogucnost da se "navata" nesto inostrano), oduzela je 3-4 bonus sata jedinog provoda tokom sedmice.

Ono sto meni, a verujem i mnogima, najvise smeta u celoj ovoj prici, je cinjenica da nama mladima nista nije ponudjeno zauzvrat. Bioskop? Ne. Pozoriste? Ne. Koncerti? Ne. Bilo kakvo desavanje koje bi iole privuklo mlade? Ne. 

Niko na ovom svetu ne moze da me ubedi da su ovakve stvari neizvodljive. Sa mizernim finansijskim mogucnostima u prethodnih godinu dana kao grupa mladih, sa zeljom da obogatimo kulturni sadrzaj u ovom mestu uspevali smo da napravimo mnogo toga. To mora i moze da bude putokaz vlastima da, ako je cilj zadrzati te ljude ovde, treba uciniti nesto i po tom pitanju, a ne oduzeti im i ono jedino sto su imali do sada.

Laura srce!

Vec dugo pratim tenis. Delom zbog kladionice (misljenja sam da se tu najlakse uzimaju pare), delom zbog spoznavanja neverovatne ljubavi prema ovom sportu kada su se Nole, Ana i Jelena pojavili. Nisam od onih koji, bilo to istinito ili ne, potenciraju na tome da su tenis pratili jos dok je Novak bio dete, a ne kao 90 posto Srbije tek posto je poceo da pobedjuje sve redom. Iskreno, svoju ljubav prema belom sportu dugujem prvenstveno ovom triu.

Tokom godine pratim prilican broj turnira, od Challengera do Grand Slamova. Od Dutra Silve do Federera. Od Amanmuradove do Azarenke.

Postoji veliki broj igraca i igracica koje gotivim, ali samo jedna, sto bi rekli, u srcu lezi. To je Laura Robson.

  

Rodjena je 21. januara 1994. godine, sto je neverovatan podatak sudeci po igrama koje prikazuje. Nosi se rame uz rame sa najboljim teniserkama sveta, i uspeva da, ukoliko ne pobedjuje, pruza vise nego dostojan otpor. Sa svojih 14 godina osvojila je juniorski Vimbldon, a trenutno je broj 2 britanskog tenisa. Prognoze su da ce vrlo uskoro dostici sam svetski teniski vrh.

Trenutno je dosla do treceg kola Australian Opena pobedivsi Petru Kvitovu posle veoma dugackog meca. Ovo levoruko srce moze mnogo, i kvota od 81 da ce osvojiti ovaj slem je vise nego odlicna!

Njeno drzanje i neodoljivi sarm kupili su me, i znam da nocas sigurno necu spavati za vreme njenog meca. Napred Laura! 

Fali mi jedan glas

Fali mi jedan glas, da se prolomi ulicom do reke, 

da mi kaze halo na telefon, da mi savete pruzi neke.

Fali mi jedna saka, da mi samar odalami jako,

da mi baci kosku kad dam gol i udari klempu tek onako.

Fale mi jedne oci, plave kao more,

zvuk pezoa ispred zgrade, marlboro i jake fore.

Fali mi tekma sa Milanom, fali mi hrkanje nocu,

"Daj mi casu vode!", i povratno grubo: "Hocu!"

Fali mi tako jako, da za izlazak na kaunter molim,

pogled s prozora, jedan covek, 

barem samo da mu kazem da ga volim.

Kosarka sa druge planete

U poslednje vreme mnogo volim da gledam kosarku. Mnogo vise od fudbala. Ne znam da li je to zbog "live" kladjenja jer su "brze" pare na cetvrtinama, ili zato sto sam se pomalo zasitio najvaznije sporedne stvari na svetu, ali znam da lep udeo u tome ima KK Crvena Zvezda. "FMP", kako groblje voli da je nazove, ove sezone definitivno igra fenomenalan basket. Ne zelim uopste da razmisljam da li je drzava pomogla, da li je Covic legalno otpisao dug, da li smo vestacka tvorevina, zelim samo da pobedjujemo, jer krv je crveno bela.

Mozda ja nisam Kari Pesic, ali ova ekipa zaista deluje fenomenalno, i igraju "za oko". 

Veceras smo pobedili Ulm u Nemackoj. Naravno, nije Alba, ili Bamberg, ali polako, ovaj tim ce igrati Evroligu. 

Veliko je zadovoljstvo gledati Rakocevica dok igra za klub koji je i tebi i njemu voljeni. To odavno nisam doziveo kada je moja Zvezda u pitanju.

Hvala mu na tome.

Rodjakica <3

Polako prodjose praznici. 

Jos od decembra blejim u rodnom kraju. Mojih pedeset plus dvesta metara do kuce utabana su staza stereotipa, krug koji podebljavam iz dana u dan, difolt u kome, mozda je pomalo i neodgovorno, uzivam. Misljenja sam da moja jetra place jos od priprema za novogodisnju noc, zajeb'o sam je i rodio se cetvrtog januara pa zasluzeni odmor dobija tek po drugom Bozicu, odigra rekreativnu tekmu za Srpsku novu, pa onda moze da bleji. Mi ovde nemamo puno izbora za provod. Dva tri kafica, sto pedeset birtija i jedan jedini normalni klub predstavlja nam "nightlife" i stvara novi krug za podebljavanje. Ne zalim se. Za male sredine poput moje interesantna stvar je sto po Bozicu i Uskrsu uvek vidis neke nove ljude. Cele godine imas jedinstven album i mapu ljudi koje vidjas na ustaljenim pozicijama, izuzev po praznicima, kada malo mesto dobije "patch" sa nekim novim licima, gastarbajterima, rodjacima ili jednostavno emigrantima, koje ovaj difolt u kome se nalazimo ne zadovoljava pa srecu traze po velegradima. I sve to traje dok je i ulicnih kicanki i ukrasa na jelkama. I prodje. I opet difolt. 

Ove godine resio sam da ostanem u njemu. Osma je godina kako znanje sticem van. Mojih pedeset plus dvesta metara do kuce prosiricu sa jos stotinak, par ispita na faksu, Australian open, fudbal i crtanje bice moja utabana januarska staza.

reaktiviran blog.

Prva karikatura ovde godine, Dario Cajic